Klub za ekspedicionizam i kulturu
  • Jezik

    • hr
  • I DON’T CARE – I JUST GO

    DAN 36

    • 27 km
    • 11h hodanja
    • 4860 kalorija
    • Uzbrdica: 182 m
    • Ukupno: 873 km
    • Do Južnog pola: 281
    • U odnosu na plan: +31 km
    • Kamp 36: S 87˚29.068′ / W 082˚58.140′
    • Temperatura: -20˚C
    • Vjetar: 30 kmh
    • Windchill: -40 ˚C

    Pričam sam sa sobom, naravno, ali bar ne (još) na glas i govorim si stvari, bodrim se, posežem u riznicu naučenog i koristim to. Volim aforizme, mudre misli i motivacijske lajne, kako one klišeaste tako i one endemske. Ali najjače su mi one iz mog vlastitog iskustva, koje sam već doživio ili proživio i koje su mi potpuno sjele. Jedna od najdražih mi je „I don’t care – i just go!“, Papuanca kojemu sam zaboravio ime .

    Ne znam više kako sam to točno preveo na hrvatski, u svakom slučaju lošije zvuči, a pisao sam o tome i u knjizi „Džungla“ i još ponegdje. No, ipak moram ispričati tu anegdotu ponovo, jer mi nikad nije bila aktualnija.

    Prelazak preko sastruga

    Na ekspediciji u Papui Novoj Gvineji 2006 godine išli smo tri tjedna uzvodno uz rijeku Sepik, dokle god je išlo, pa smo nastavili pješice u planinu u potragu za netaknutim plemenima. Trebalo nam je više od mjesec dana za 300 kilometara probijanja kroz džungle i planine najudaljenijeg predjela te fascinantne države.  Kad je već ekspedicija bila pri kraju, trebali smo preći jednu poveću planinu da dođemo do naseljene doline i ceste. Ostalo nam je jako malo hrane. S nama trojicom bila su još dvojica papuanskih nosača. Računali smo da nam treba oko 8 dana za prelazak te velike planine. Koliko se sjećam imali smo otprilike 3-4 konzerve ribe, pola kile riže, 2-3 tara (gomoljasto povrće) i nešto malo kave i šećera. Za nas petoricu i osam dana prelaska preko nenaseljene i neprohodne planine!

    Hodali smo i gladovali, ali atmosfera je bila dobra. Sve dok nismo popeli već pod sam greben planine i trebali dići kamp prije prelaska na drugu stranu.Pitao sam nosača koji je poznavao put da mi kaže kada će biti zadnji izvor vode prije grebena, da ondje kampiramo. Rekao je da nema više izvora, da smo već davno prošli zadnju vodu. Naljutio sam se na njega što nas nije ranije upozorio na to, jer je to značilo da sada osim hrane nećemo imati ni vode, sve dok ne pređemo greben i spustimo se dovoljno nisko da naiđemo na vodu. Kao da nije dovoljno da gladujemo, nego sad još nećemo imati ni vode, koje bar u Papui ima napretek. On se zauzvrat naljutio na mene, i na slomljenom engleskom rekao:

    „You white people, always need so many things. We Papuans, we don’t care, we just go.“

    (Vi bijelci trebate toliko stvari – Mi Papuanci, mi ne marimo, mi samo idemo)

    Često si mantram tu rečenicu, inače u životu, sjećajući se konteksta u kojem je rođena. Tako i sada. Iako se ne mogu požaliti na neke konkretne probleme, svako malo se nađe neka glupost oko koje se zabrinem. Ili nešto zaboli, pa brinem hoće li boljeti sve više. Ili dođem među velike sastruge pa se počnem borit s njima i ritam mi padne na kilometar na sat pa računam i brinem hoću li stići do cilja dok još imam hrane. Ili se sunčan i vedar dan potpuno transformira u toliko oblačan da ništa ne vidim, pa se brinem koliko će to tako ostat. Ili me nađe neki đavo pa me isprobava mentalno… A ja si uvijek samo kažem:  „I don’t care – i just go!“

    UMOR
    KUPI KNJIGU